Hmmm
Koliko toga ima da kaže jedna mlada osoba. Koliko toga ima da poveri nekome. A opet to ne radi!? Svako od nas ….?? Ili samo ja ….!! Često umislim da sam pisac i da ću sad da napišem neke velike reči na sasvim običan način, koje će da bace u zasenak sva velika pera ovoga sveta i …. hmmm. I hmmm …? Da. Svako, pretpostavljam, dolazi nekad u nekom trenutku svog života u taj “kreativni momenat”, u momenat kada je spreman da prenese svoju poruku svetu. Ma u kom obliku i ma koja ona bila …. Svako. Baš svako? Ma da, baš “svako“ (da ne pominjeem dugo bi trajalo)!!! Samo što prave misli retko kad isplivaju na svetlo …dođu skoro do same površine, i tu stanu. Kao i u životu. Crveno svetlo. Propuste one sa zelenim svetlom, one sa desna, pa i one “leve”. Propusti one sa pravom prvenstva prolaza, one sa vezom i one “bez-veze”. Onda sve one krmeljive ispred tebe i one užurbane i drčne iza sebe, stare bake i majke sa decom, invalide i prvoborce, starije i iskusnije, sa višim školama i ocenama, i naravno “ljude u uniformama“. Stare akademce i narodne heroje, oca, majku, starijeg brata. Najboljeg druga i devojku … (možda ipak nju da zadržiš), komšije i rođake sa sela, mlađe drugove i starije drugarice, ceo svet i šire, u suštini sve. Ej bre ….. sve… I onda tako “propušten” sedaš da pišeš neki mali deo istorije, neki mali deo sebe, nešto jako malo ali ipak … Hmmm…. Mnogo toga što sam hteo ili što sam trebao da kažem ili da uradim, nisam. Kada nešto pomisliš bolje to odmah i uradi, ne znam da li će ispasti dobro, ali bar se kasnije ne kaješ. Mnogo tog bih sad rekao ili uradio, što nisam. U ono vreme možda nisam znao da ću jednog dana to poželeti, ili sam znao ali nisam hteo da mislim da ću žaliti za tim. Mnogo je takvih momenata pretpostavljam kod svakog od nas. I ja se uvek zadivim kad čujem kako neko kaže da je znao da će to tako da bude i da mu je drago da je bar to rekao kada je trebalo, blago njemu. Mnogo osećanja ostane u tebi, i lepih i ružnih, koje bi rado hteo da podeliš sa nekim. Mnogo lepih ili ružnih reči i misli, mnogo ne realizovanih želja ili ne ostvarenih planova. Baš mnogo toga. Meni se nekako to mnogo više dešava nego drugima. Bar mi se tako čini, ne znam. Ali znam da dosta često žalim za ponečim što bi mi baš bilo drago da sam u tom nekom momentu, tada uradio. Šta ćeš takav je valjda život, nedorečen.
Gle gle
http://s12.gladiatus.com/game/c.php?uid=60735
Da li mi verujete
U nedelju, nakon provedenih dva dana na nekoj žurci u NS, oko 3 sata ujutro naleteo sam na komšiju sa trećeg sprata naslonjenog na banderu na parkingu ispred zgrade. lako obučen sa cigaretom u ustima i flašom piva šerecki me je gledao... "Ooo komšija"... reče on, "jel se to iz kafane vraćaš..?" "jok, iz biblioteke..." odgovorih mu polupripito..."a vidim i ti čitaš... jel to Tolstojevski?"... upitah ga "a ne" brecnu se on.. " ja sam prozapadni čovek, isključivo CARLSBukovski... nego kako je bilo u lovu...m, imali što?" upita on... "pa na kukuruz još tako tako al na glistu ni da pipne..." promumlah ; "pa jesili bar ti pipno, mislim ne glistu nego ribicu.." osmehnu se on.. Pošto videh da će ova beseda da potraje osmehnuh mu se potvrdno i zamakoh za ćošak uz objašnjenje da idem i ja po pivo. Na svu sreću on osta zakovan za banderu. Sutra ujutra oko 13h, keva me probudi za ručak. Naravno burazer je već bio za stolom. I dok sam se borio sa supom ispričah mu jutrošnji događaj i susret sa komšom. U silnoj želji da što bolje prikrijem mamurluk, tek nakon 10min sam primetio da su njih dvoje prestali da jedu i u čudu me gledaju. Pomislih, šta je sad? Da mi ne viri rezanac iz nosa. Keva bleda u licu nešto je mucala, a burazer me sa nevericom upita... "šta pričaš čoveče, pa njega je u petak na noć neka budala zakucala kecom za banderu...." Da li mi verujete....?