Autostoperski vodič kroz galaksiju

Alo...! - Molim...?

Čuda postoje

Mislio smo da čuda ne postoje, ali od tog dana verujem u sve.

Sve je počelo toplog popodneva. Kao i svaki put kad bi se šetali do centra grada, jedna od stanica bio bi naš „Most na suvom“. Ja bih tu uvek napravio pauzu i sa setom pričao svojoj deci o nekim lepšim i sretnijim vremenima koje je ovaj most video.

Mislim da stvarno nije zaslužio ovo što mu se sad dešava i nikad ne propuštam da to i napomenem. Toga dana sam izgleda bio posebno nadahnut, jer je moja najmanja ćerka u jednom momentu rekla „Tata, hajde da obradujemo most“.

Ideja je bila da mu napravimo reku. Doneli smo od kuće njen mali bazen. Naduvali ga i stavili tačno ispod mosta, a onda kanticam polako napunili bazen do vrha. I voala... umesto u prašini most se ponovo ogledao u vodi. Bilo je lepo videti vodu ispod mosta. Divili smo se prizoru. Toliko je bilo lepo da smo rešili da poklonimo bazen mostu, ostavićemo ga pa šta bude.

Sutra je sve počelo.

Kao najbolji drugovi mostova, prvo su došle ptice. Patke. Jednostavno su se dogegale. Prešle su iz svog jezera pravo u naše, i veselo zakvakale. Onda su stigli golubovi, pa vrapci i graja je bivala sve veća. Za tom grajom došla su deca, onda odrasli a malo zatim i novinari. I kad smo mislili da smo videli sve, došli su ONI.

MOSTOVI...

Bilo je to sasvim normalno julsko jutro, dva dana nakon postavljanja bazena. Veče pre toga dan se završio sasvim obično a onda ujutro PUF... bili su tu. Niko nije video ni odakle, ni kako su došli jednostavno bili su tu.

Prvo su premostili sva mesta na suvim delovima toka reke, onda i preko svih nazovi jezera a kad nije bilo više mesta, nastavili su da premošćaju i reku. Ceo širi centar bio je premošten. Grad je bio bogatiji za 42 i po mosta.

Onaj i po, bila je mala Ćuprija, koju kao da veliki nisu pustili na reku pa se iz protesta pružila nasred obližnjeg igralište. Premostila je klackalicu. I moram priznati lepo je izgledala. Bilo je tu raznih mostova, velikih lučnih željezničkih, novih belih modernih... Pa čak i par velikih drvenih, još uvek vrlo vitalnih i čvrstih. Svi su ponosno stajali i kao da su davali podršku našem malo pešakom mostu, hrabrili ga. Kao velika braća štiteći ga od svih. Kao da su hteli da kažu od sad on je pod našom zaštitom, pazite šta radite...

Mostovi su ponosno stajali, ptice su veselo letele a deca uz ciku pretrčavale sa mosta na most. Festival mostova a u cetru svega naš „Most na suvom“, tj „Most nad bazenom“. Bio je lepši nego ikad.

Stubovi su mu ponosno štrčali na obe strane a sajle su bile popunjenje raznim pticama do poslednjeg mesta. Kao šareni lampioni, ređalu se jedna do druge razne vrste ptica. I njihale se u ritmu letnjeg povetarca... kao uz muziku.

Naš bazen je bio non stop zauzet, na smenu menjale su se patkice i jedan par labudova.

Kakvu je samo reakciju izazvao jedan mali bazen... Šta bi tek bilo kad bi vratili reku?

I sad dok gledam sve ove veselje, shvatam da Mostovi stvarno spajaju ljude. A time što oduzimamo reku mostovima, ne oduzimamo život samo mostovima, već oduzimamo život i ljudima.

Ako želimo da preMOSTimo probleme, pravimo reke... a mostovi će sami doći

Slatkiši...

Da li vam se više dopada kada vidite kratku suknju ili dugu? Večito pitanje da li je More Less ili je Less More?

Ja na to gledam kao na čokoladu npr. Ako bi na žensko telo gledali kao na čokoladu, minimalno oblačenje bi bilo kao čokolada u rinfuzu. Maksimalna količina sa minimalnim pakovanjem. Dok bi lepa duga haljina bila ukusno zapakovana high class čoolada.

Dakle, da li bi ste pre odabrali čokalu u rinfuzu u paprinoj kesi ili čokoladu potpuno zapakovanu u prelepom pakovanju?

Ukus je možda sličan, čokolada ko čokolada, ali osećaj mnogo lepši kad si udruštvu lepog pakovanja... zar ne?

Život čini, male stvar...

Znanje

I samo da znaš... Ako znaš nekog ko zna da ti znaš, znači da je tvoje znanje znano nekom ko stvarno zna znanje, što znači da te taj neko zna bolje nego što ti samog sebe znaš... Jel znaš?

Srbi - nebeski narod

Srbi su čudo prirode. Iz PIČKE MATERINE otišli smo u KURAC...

To samo mi možemo...

Vetar i sećanja

..Volim da vozim po vetru.

Vraća me u detinjstvo i bespuće ravnice.
Imali smo fiću, belog. Večito vikendima odlazili na selo, putem koji je trajao večnost tamo i večnost nazad. Fića nije, kao današnji automobili, imao fabrički radio tako da je jedina muzika bio vetar. Duvao je veselo kroz sve moguće rupice.

Započinjao je sitnim zviždukom kroz tapacirung vrata, zatim šištanjem pored ručice menjača dok bi najlepši zvuk dolazio kroz suvozačevo leptir staklo. Nekako veselo i sa više vrsta tonova. U isto vreme zvižduk i uzdah. Stakla na vratima su sama povremeno padala kad bi naišli na rupu. Tad bi nas uljuljkane od toplote izduvnih gasova i umilnog zviždanja trzao pravi orkan od koga bi na trenutak svi gubili dah. Fića bi se samo malo zaneo i nastavio da jedri putevima bespuća, a mi raščupani vraćali dah u pluća. Dešavalo se da pri baš jakom vetru naglo se otvori hauba. Tada bi otac pokazivao svu veštinu vožnje na slepo. A zatim i bogatstvo srpskog jezika dok je pokušavao da vrati haubu u prvobitni položaj.
Da da, bilo je nekad interesantno voziti se ... a sad, upališ radio ubaciš u petu i eto već na cilju.
Nema više one magije, nema one ne izvesnosti, nema više ni onog vetra...

Tajno oružje

SRCE. Najbolje i najjače tajno oružje poznato čoveku. Imaju ga samo mali broj ODABRANIH. Razornije od netronske bombe. Nemože se stvoriti ili uzgojiti u veštačkim uslovima.

Tako vredno, tako retko a tako jeftio i potcenjeno...

Da li ga imate?

Izvor mudrost

U jednoj kraljevini, mnogo daleko, živi jedan kralj. Kralj kao i svaki drugi svakodnevno mora obavljati svoje kraljevske dužnosti. Koliko god one bile zamorne i teške. Najviše ga je smaralo i opterećivalo kad bi njegovi ministri na sednicama kukali tražeći novac. Današnja sednica vlade bila je baš takva. Ministar finasija i ministar zdravlja od početku su se žučno raspravljali. Ministar zdravlja je pod hitno tražio novac za obnovu Kraljevskog kliničkog centra ali ministar mu je siktavim glasom uporno odgovarao da novca nema.

Kulminacija je bila kad je ministar zdravlja demonstrativno izašao uz izjavu... Zemljom koja nema para za zdravlje, bolesni vladaju. Ostali ministri poskakaše za njim.

U sali su ostali samo Kralj i ministar finansija. Kralj reče, ako brzo ne rešimo ovaj problem imaćemo građane na ulicama. SAmo mi nemoj reći da para NEMA... Ali vaše visočanstvo, odgovri uplašeni ministar, para zaista nema. Sve fondove smo davno ispraznili.

Pa udari neki porez, odgovori Kralj. Sigurno ima nešto što još nismo oporezovali. Nažalost vaše visočanstvo nema, građani su toliko oporezovani da su im rashodi veći od prihoda. Hvala bogu da obračune prihoda rade naši ljudi inače bi već odavno neko pokrenuo pitanje.

Onda oporezuj državu, budžet uvek ima para. Sigurno možemo naći neko ministarstvo koje možemo oporezovati, reče kralj.

Pa kad tako postavljate stvari možda bi se i našlo nešto... Evo na primer ministarstvo nauke, ono niti plaća šta a niti donosi prihode, u opšte nisu profitabilni, odgovori ministar.

Kralj se osmehnu, od malena je imao pik na nauku. Ako je nešto mrzeo mrzeo je matematiku i fiziku, mladost su mu zagorčali profesori terajući ga da uči neke glupe beskorisne formule. Sad je konačno kucnu čas za osvetu. Dobro, reče Kralj, ali šta možemo da im oporezujemo kad nemaju nikakvih prihoda?

Oni po ceo dan pišu neke glupe definicije i formule, jel tako? E pa nek onda napišu neku novu formulu, KOD, definiciju jebem li ga šta i nek to prodaju. Novac od prodaje onda nek doniraju i rešena stvar, predloži Kralj.

Problem je vaše veličanstvo što to niko ne želi da kupi jer za široku narodnu masu nema praktičnu primenu. Ali ako bi ih naterali da napišu neki novi revolucionarni algoritam i onda njega stavimo na unutrašnju stranu čipsa... i izreklamiramo kao najveću nagradnu igru do sada mislim da bi prošlo, predloži ministar.

Sjajno uzviknu Kralj, neka tako bude.

I tako i bi. Kralj napisa hitan ukaz ministarstvu nauka da obezbede nov, sjajan i do sad ne viđen algoritam, a ministarstvo finansija naloži ministarstvu privrede da pod hitno sprovede u delo ostatak ukaza.

Nagradna igra je za kratko vreme premašila sva očekivanja a prodaja je nadmašila sve dotadašnje. Prodaja se proširila i na region i šire tako da je čips te godine bio broj jedan izvozni artikal.

Na završnoj sednici vlade te godine sumirani su rezultati akcije i svi su smejali, svi sem ministara nauke i zdravlja. Oni su bili uzdržani, skoro razočarani.

Od novca prikupljenih akcijom nije renoviran KC već je izgrađen potpuno nov. Kralj je dao odrešene ruke ministru zdravlja da uradi projekat i opremi KC kako želi. I on je to maksimalno iskoristio. Izgradio je lepši, veći i moderniji KC. Najmoderniji u regionu.

U centru KC izgradio je mali park i centru njega veliku fontanu sa česmom u čast KRALJA. Fontana je kao i Kralj bila grandiozna, blještavih boja, sa vodom koju je bacala i do pet metara u vis a padajući niz veštačko stenje činilo se kao da svira muzika. U sklopu fontane bila je i česma sa lekovitom vodom koja je kao izvor non stop tekla.

Fontana je bila deo centralnog odeljenja KC, odeljenja PSIHIJATRIJE.

I nosila je naziv IZVOR MUDROSTI.

Ovu priču sam pročitao iz jedne knjige, i to verovali ili ne u svom snu.

U snu sam se šetao hodnicima neke ustanove, nekog fakulteta. Ne znam kog. Po malom broju studenata u hodnicima zaključio sam da su predavanja u toku. Pokucao sam na jedna vrata i ušao. (Na vratima je pisalo Prof. Jasmina... prezimena se ne sećam) Unutra je jedna gospođa leđima okrenuta vratima čitala knjigu. Kad sam ušao ona reče, Samo momenat kolega da završim ovo i odmah ću vam pomoći. Posle par minuta okrenula se i prišla laganim korakom. Gledala me je ispod svojih naočara ispitivačkim pogledom. Pre nego što sam stigao bilo šta da kažem one reče.

Dragi moj kolega, znam tačno zbog čega ste ovde. Ali pre nego što vam pomognem morate pročitati ovu knjigu. To je skripta koju sam ja napisala i koju morate pročitati. 

U ruke mi stavi malu crvenu knjigu. Na tvrdim krvavo crvenim koricama zlatnim slovima pisalo IZVOR MUDROSTI. 

Činjenica

Rizici u saobraćaju nisu policija i radarska kontrola...

Pad

Sve jedno je na koju nogu ustaneš, ako nisko padneš....

Pasiji zivot

Da su pas i covek sudbinski spojeni pokazuje i sledece. Naima nije samo da kod ceoveka nestaje srednji stalez i da sve je vidljivija razlika izmedju jako bogatih i jako siromasnih. To se isto desava i kod pasa. Naime kod pasa uvek smo imali tri vrste, pse lutalice (nizi stalez), dvorisne pse tzv Avlijanere (srednji stalez) i kucne pse tzv Dupelizce (visi stalez). Ljudsko drustvo se takodje delilo na te tri grupe. NIza klasa pasa/ljudi bili si oni koji nisu imali stalnu adresu stanovanja. Cesto su menjali gazde i ziveli po raznim cumezima, borili se za opstanak sa ostalim dzukcima. Parili se slobodno ne gledajuci na boju, rasu i duzinu dlake. Nisu imali nikakva obelezja pripadnosti i obicno su umirali mrsavii, izgladneli i slobodni. Druga grupa je srednja klasa. Oni su imali stalnu adresu stanovanja. Nisu menjali gazde vec kad ih jednom vezu ostaju zauvek u istom okruzenju/dvoristu. Cesto su imali neko obelezje pripadnosti. Kretali su se uglavnom citavog zivota ustaljenim putanjama i retko kad su napustali sigurnost njihovog dvorista/porodice. Onaj koji bi se odvazio da napravi korak van dvorista/braka, brzo bi ustanovio da su vrata kapije iza nih cvrsto zatvorena a na njihovom mestu baskario se drugi dzukac. Ova grupacije zivela je u ubedjenju da ima lep zivot samo zbog toga sto za bolje nije znala. Obavljala je svakog dana isti posao i za to je dobijala hranu i smestaj. Lanac oko vrata/stabilizacija je ponekad zuljao ali je prihvatan kao nesto neminovno i nadasve neophodno. Umirali su u bezbedno okruzenju, dozivevsi duboku starost cesto sahranjivani nedaleko od mesta na kom su i ziveli. Treca grupacija Visa klasa, bili su pripadnici cesto nasledno selektovani. Imali su prepoznatljive karakteristike koje su ih izdvajale od ostalih. Manji rastom, ekstremno mrsavi ili ekstremno debeli. Namcorastog i nasilnog temperamenta. Odan i veran samo onom od koga ima najvise koristi. Pari se iskljucivo sa partijski/rasno istim primercima. Zbog sveg tog parenje je vrlo tesko i mukotrpno pa potomaka ima vrlo malo i zbog toga je njiihova cena vrlo visoka. Hrane se se izbirljivo i vrlo obilno. Nose vrlo vidljive i upadljive oznake stranacko/rasne pripadnosti ali vrlo lako menjaju vlasnika ako im se ukaze bolja prilika. Umiru uglavnom ne prirodnom smrcu, povecan holesterol i degeneracija kostiju usled prekomerne tezine ili od udarca motkom zbog izliva besa i ujedanja od preterane neuhranjenosti i konstantne gladi/dijete. Sahranjuju ih na izdvojena i upecatljiva mesta uz pompe i preterane hvalospeve. DANAS te srednje klase vise nema. Ostala je niza koja je sad pala jos nize i povlaci se iskljucivo po kontejnerima ili (ako drzi do sebe i ima malo samopostovanaj) vratili su se na selo i u prirodu gde se i dalje slobodno pare i zive slobodno. Umiru sretno i slobodno, kao sto su i ziveli. VIsa klasa je otisla jos vise i sad ih vlasnici nosaju po rukama i setaju ulicom u jos skuplji i upadljivije oznake pripadnosti. Ukazuju im vise postovanja nego svojoj deci. Hrane ih jos bogatije, dopustajuci im da seru po ulici bez srama cisteci sranja za njima tek kad ih neko mocniji javno opomene. Noge su im sve krace i mekse a glad sve veca i nezasitija. Parenje vise ne upraznjavaju jer je to isuvise primitivan i nazadan cin. Kad im dodje vreme da crknu (srcani udar) vlasnici ih brzo zamene za slican model i nastavljaju dalje kao da se nista nije desilo. Umiru brzo i bogato, kao sto su i ziveli.

Sreća...

Kad bi svi debili bili, da li bi smo bolji bili.
Da li bi smo kiše pili i od sunca nikad krili,
Uvek goli tad bi bili i smejali se ko debili.
Da li bi smo bolji bili?

Uzbudjenje

Vezane su mi ruke. Kako misli da je dodirnem. Stajala je naslonjena na dovratak, desne noge blago povijene u kolenu. Kao kad prstima prolazis kroz kosu tako su se zraci probijali kroz njenu kosulju i mrsili senke na podu. Mogao sam prosto da vidim miris njenog tela. Disala je ubrzano. Osmeh joj je polako klizio preko usana. Uzivala je. Polako ispusti oblacic dima kroz polu otvorena usta i ponovo prinese cigaretu usnama. Uhvatih na momenat njen pogled. Vatra je sad gorela i u njenim ocima. Uglovi ociju bili su joj vlazni... Uzbudjenje. Disala je sve brze, grudi su se sve brze dizale kao da su htele da probiju obruc kosulje i pobegnu na slobodu. Da pobegnu pravo u topao zagrljaj moga pogleda. Polako se pomeri i kao senka preklizi preko sobe, prosavsi tik uz mene blago mi dodirnu rame kukovima. Kako samo mirise... Stala je tacno iza mene polako prisavsi tik uz ledja. Osetih njene grudi na potiljku. Uzivala je gledajuci kako uzbudjenje raste. Sve jace mi je bubnjalo u glavi. Oh ne, previse mi puls ubrzava. Ne sad, neee. Prekasno je bilo. Pritisak je naglo skocio i transformacija je bila munjevita. Jednog trena bio sam lutka a vec sledeceg postadoh zver krvavih usta. Krv slatka krv... Ne treba dirati lava dok spava, bar ne ove noci. Pun je mesec.... Auuuu

Aha

Mene svi, u trecem licu mnozine prezenta glagola RAZUMETI...
RAZUMEJU....

Smak sveta?

Došao smak sveta u Srbiju... pogleda oko sebe:
- Izgleda da sam već bio ovde!? I ode.