Hvala Vam
Ovim putem hteo bih da se zahvalim svima onima koji su me inspirisali na ovakav ili onakav način. Na prvom mestu se zahvaljujem svojoj majci što me je rodila što je sa ocem ljubav vodila. Zatim se zahvaljujem svojoj ženi koja je uvek imala ljubavi i razumevanja za mene pa čak i sada kada se znamo mnogo više nego u početku. Zahvaljujem se i svojoj prelepoj i prepametnoj ćerci na koju sam tako ponosan i koja me svakog dana čini sve ponosnijim. Hvala mom bratu koji je jedini uvek bio ponosan na mene bez obzira šta ja da uradim bilo to dobro ili loše (on je zamislite moj stariji brat). Hvala i rodbini bez čije podrške ne bih postao ovo što sam sad. Postao bih sigurno mnogo više samo da su imali razumevanja i vremena za nekog drugog osim za sebe. Hvala učiteljima i vaspitačima iz raznih vrtića i škola koji su dolazili u kontakt samnom i na određene načine uticali na mene, fizički ili psihički. Hvala i tetkicama i kuvaricama koje su kod mene uvek imale stvarno veliku ulogu jer su imale nežnu reč i nešto slatko kada je to meni bilo najpotrebije. Hvala i policiji i vojsci, vatrogascima i poštarima i svim onim uniformisanim licima koji su ono vreme u nama deci uvek izazivali strah tako da se nisam usudio da odem na vojnu akademiju nakon filma ”TOP GUN” kao mnogi drugi. Hvala puno mojim prijateljima, drugovima, poznanicima i svim onima koje sam ja smatrao za mnogo bliske. Za mnoge od njih se posle ispostavilo da sam im bio previše blizak pa su morali i malo da me gurnu, kako bi mogli da prođu. Hvala i nebu što je u određenim trenucima baš onakvo kakvo treba da bude i hvala kiši što baš ne pada tako često na mene, pošto je baš i ne volim. I hvala i bogu što je dao potreban znak tamo nekom, kome se ovim putem takođe zahvaljujem, da pusti baš ovu dušu baš u ovo telo. Takođe se zahvaljujem i svom telu što tolike godine trpi ovu dušu a i duši što posle tolikih godina provedenih baš u ovom telu, bez obzira na njegov izgled, nije poželela da ga promeni. Ovim putem se zahvaljujem i mnogim drugima kojih se nisam setio, a sigurno ću se kasnije setiti pa će mi biti krivo što ih nisam pomenuo. Naravno na kraju, (hvala bogu), zahvaljujem se samom sebi. Svako bi to treba da uradi, mislim da se zahvali sebi samom na svemu što je postigao i na svemu što će tek postići. Tako se i ja najviše zahvaljujem samom sebi, i naravno bogu, i majci, pa i ženi, i deci iz komšiluka i deda Vlajku i Vojvodini i ...... HVALA SVIMA.
KRAJ
Kraj, Beše na početku taj. A onda bi svetla, i ponovo pojavi se raj.
Trt mrt smrt
Bio je vreo dan. Avgust. Nigde nikog na ulici. Samo ja i jedan beli oblačak. Samo meni to može da se desi, da u nedelju u podne ostanem bez hleba.... Pred ručak. Naravno ja kao najmlađi imam tu čast da odšetam do jedine prodavnice u kraju koja radi i obavim svetu dužnost. Naravno do nje ima dobrih 15min hoda i to po suncu. Patike mi se lepe prosto za asfalt. Kako taj oblačak bar malo ne zakloni sunce nego sve nešto okolo. Dolazim do raskrsnice i naravno semafor radi. Logično crveno. Pogledam levo desno nigde ni traga ni glasa... ko u američkim western filmovima. Naravno nepada mi napamet da čekam zeleno. Asfalt gori, vidi se kako jara izbija iz puta i pravi onu izmaglicu kao kod fatamorgane. Pognute glave prelazim put, pošto sam naravno zaboravio naočare. Samo što sam kročio jednom nogom spazih krajičkom oko senku kako velikom brzinom prilazi, jebote auto. Trgnuh se nazad misleći zar sam toliko poludeo od vrućine da sad i nečujem. Zateturah se od siline skoka i samo što nisam pao, pogledam na raskrsnicu.... ništa. Nigde nikog. Osvrnem se da me neko nije vide slučajno sa prozora da se batrgam pa će posle mesec dana pričati eno ga pijan nedeljom u podne. Ništa sve stoji. Ni daška vetra, ni zvuka ništa samo ja, grad i beli oblačić. Kad smo kod njega, zakleo bi se da je malo pre išao u drugom smeru.... Jebote puko sam od ovog sunca. Počinjem da tripujem kao u X-falus-u još samo da se Skali pojavi sa leđa i da me pogleda onim velikim vlažnim oč... "Izvini..." upita neko s leđa. "Idi u pič.. mate.." uzviknuh trgnuvši se najstrašnije. U skoku se okrenem, kad tamo iza mene stoji riba sva u belom... sa krilima...... JEBOTE KAKAV FLEŠ..... Čoveče stvarno anđeo... Izgleda kao Mila Jovović u belom i to sa krilima... Još ono sunce a ona u belom ...sija stvarno ko anđeo... "Izvini" ponovi ona.. "Milane"... "jel to tvoj konj?". "Mo..molim" jedva promucah. Kakav konj jebote...i kako zna kako se zovem. "šta si rekla"... " i kako znaš kako se zovem" ? "Pa piše ti na majci". Pogledam u dres kad ono na natpisu MILANO fali slovo O. OOOtpalo izgleda. "Ma to keva ssjebala mi dres pranjem, nego kakav konj"? "Pa taj što stoji na crveno" odgovori ona pokazujući očima meni iza leđa. Okrenem se i gle... KONJ. Beli. Stoji i gleda, u mene.... Šta je ovo jebote. "Otkud sad ovaj, pa malo pre ga nije bilo. Molim te pridrži mi ovo torbu moram da ga pipnem da se uverim da je pravi..." okrenem se nazad da joj dam torbu kad tamo .. ništa. Šta je ovo jebote prvo nema nikog, pa onda sleti anđeo, pa sleti konj pa nestane anđe.. gde je konj jebote..... Obrnem se jedno tri put oko svoje ose, nigde nikog ni anđela ni konja.... Stojimo samo semafor, ja i beli oblačak.... Vrnem se kući, slažem kevi da nema leba i odem u sobu da odspavam. Jedno dve nedelje nisam izlazio. I sad se userem u gaće kad prođe beli konj ili beli oblačić....