Ja i put
Šetam svakog jutra od ivice do ivice, put je dugačak taman toliko da dan prođe. Svakog dana dođem do kraja pogledam dole, i, okrenem se. Svakog dana se vratim nazad, na početak. Svako jutro pomislim , to je to i krenem, a kod dođe podne, stanem i vratim se. Put moj je zelen, posut malim žilicama, na određenim mestima presavijen i strm, ali ga ipak volim. Volm ga jer nekad je svetao i sunčan a nekad mokar i sklizak. Volim kada na putu naiđem na TO. TO je nešto sjajno, veliko kolik ja, svetlucavo i oblo, glatko i jasno prozirno. Kad se zagledam u TO vidim malo sebe a malo svet iza TOGA. Ali taj svet nije isti kao obično već nekako durgačiji, iskrivljen, lepši. TO nikad ne ostaje dugo na mom putu, koliko već u povratku ga ne sretnem ili se jednostavno predamnom otkotrlja do ivice, i padne. I ja sam često razmišljao kako bi izgledalo, pasti preko ivice. Tamo je sve tako zeleno, tako strano i daleko.... Ali nisam nikad smogao snage. Često sam protezao krila i zagrevao ih, i taman krenem da se zaletim, i onda vidim neku novu lepu šaru na mom listu i stanem. Mislim da u stvari mi bubamare možda i nismo stvoreni da letimo. Možda smo mi stvoreni jednostano da budemo tu gde smo, na svom listu, na svom putu od ivice do ivice....
Pusti nek te voda nosi....
Ustaješ li svakog jutra sa mišlju da nešto ne radiš kako treba i ležeš li sa mišlju da nisi uradio danas ono što si možda trebao... Da li živiš svoj život sam da bi se reklo da živiš, i da li radiš neki posao samo da bi primio platu a u opšte te ne ispunjava... Vodiš li ovakav život a ne znaš kako da ga promeniš ili čak nisi ni svestan/na da bi trebalo da ga promeniš... Možda bi trebalo da na trenutak stanemo i da se osvrnemo i pogledamo okolo... Zamislite da se nalazite u vodi, brzoj reci... i uporno plivate u kontra smeru (kontra od sveta, života)... to radite od vajkada a zašto... nikad se niste pitali... U nekim momentima ste svesni da to možda nije baš najpametnija stvar ali ne smete da stanete da vas nebi reka povukla svojim tokom, već uporno veslate i borite se sa strujom... E u tome je baš i fazon, stanite i osvrnite se.. tolika silina vode prolazi u kontra smeru i gura vas na drugu stranu ali se vi i dalje opirete. Zašto? Jel imate neki razlog za to, neki cilj kome težite? Ne! E pa onda promenite nešto... Za početak prestanite da veslate i prepustite se bujici... Rećićete pa to je najgora moguća solucija, e pa grešite. Postoji ona stara narodna .. "ako ga nemožeš pobediti, pridružimu se".. pod pridružiti se ne misli se predaj se već jednostavno ne troši snagu uzalud. Pusti neka te voda nosi, posmatraj je , proučavaj njen tok, pronađi mane i vrline, otvori četvore oči. Tada će ti se otvoriti dve mogućnosti. Prva da u jednom momentu primetiš slabu tačku u tom toku. Ne čekaj puno već je iskoristi, i navedi vodu na svoju vodenicu... naka sad ona radi za tebe neka se sad kreće u tvom pravcu. Nateraj masu onih kao što si ti bio, bez ideje, da sad rade na ostvarivanju tvoje ideje, tvog puta i uspeh je tu. Druga mogućnost je da za vreme tog puta shvatiš da zaista treba da ideš kontra i da je razlog tome ovo ili ono, da je razlog tome neki cilj kome vredi težiti i za koji vredi trošiti velike količine energije. I onda prioneš na veslanje kontra od matice sa novom snagom i sa novim elenom kakvim do sada nisi ni znao da postoji. Tada shvataš da tok ove reke i nije tako baš snažan a da voda i nije tako hladna i da te to oštro granje što te povremeno očeše ne usporava već ti daje i dodatnu snagu. E ta spoznaja - ta ideja, to je izvor tvog života, e to je cilj, to je život uopšte. Postoji još jedna vrlo pametna misao .."biraj bitke koje ćeš voditi" to ne znači beži od problema, ne već navedi problem na tvoje zemljište pa mu tu napravi klopku i dokrajči ga. Sa pola snage i sa puno pameti. Jer um caruje a snaga klade valja.... I zato... "pusti nek te voda nosi..."