Ja i put
Šetam svakog jutra od ivice do ivice, put je dugačak taman toliko da dan prođe. Svakog dana dođem do kraja pogledam dole, i, okrenem se. Svakog dana se vratim nazad, na početak. Svako jutro pomislim , to je to i krenem, a kod dođe podne, stanem i vratim se. Put moj je zelen, posut malim žilicama, na određenim mestima presavijen i strm, ali ga ipak volim. Volm ga jer nekad je svetao i sunčan a nekad mokar i sklizak. Volim kada na putu naiđem na TO. TO je nešto sjajno, veliko kolik ja, svetlucavo i oblo, glatko i jasno prozirno. Kad se zagledam u TO vidim malo sebe a malo svet iza TOGA. Ali taj svet nije isti kao obično već nekako durgačiji, iskrivljen, lepši. TO nikad ne ostaje dugo na mom putu, koliko već u povratku ga ne sretnem ili se jednostavno predamnom otkotrlja do ivice, i padne. I ja sam često razmišljao kako bi izgledalo, pasti preko ivice. Tamo je sve tako zeleno, tako strano i daleko.... Ali nisam nikad smogao snage. Često sam protezao krila i zagrevao ih, i taman krenem da se zaletim, i onda vidim neku novu lepu šaru na mom listu i stanem. Mislim da u stvari mi bubamare možda i nismo stvoreni da letimo. Možda smo mi stvoreni jednostano da budemo tu gde smo, na svom listu, na svom putu od ivice do ivice....