Vetar i sećanja
..Volim da vozim po vetru.
Vraća me u detinjstvo i bespuće ravnice.
Imali smo fiću, belog. Večito vikendima odlazili na selo, putem koji je
trajao večnost tamo i večnost nazad. Fića nije, kao današnji automobili, imao
fabrički radio tako da je jedina muzika bio vetar. Duvao je veselo kroz
sve moguće rupice.
Započinjao je sitnim zviždukom kroz tapacirung
vrata, zatim šištanjem pored ručice menjača dok bi najlepši zvuk dolazio
kroz suvozačevo leptir staklo. Nekako veselo i sa više vrsta tonova.
U isto vreme zvižduk i uzdah. Stakla na vratima su sama povremeno
padala kad bi naišli na rupu. Tad bi nas uljuljkane od toplote izduvnih
gasova i umilnog zviždanja trzao pravi orkan od koga bi na trenutak svi
gubili dah. Fića bi se samo malo zaneo i nastavio da jedri putevima
bespuća, a mi raščupani vraćali dah u pluća. Dešavalo se da pri baš
jakom vetru naglo se otvori hauba. Tada bi otac pokazivao svu veštinu
vožnje na slepo. A zatim i bogatstvo srpskog jezika dok je pokušavao da
vrati haubu u prvobitni položaj.
Da da, bilo je nekad interesantno voziti se ... a sad, upališ radio ubaciš u petu i eto već na cilju.
Nema više one magije, nema one ne izvesnosti, nema više ni onog vetra...