Četvrtak, Oktobar 11, 2018

Vetar i sećanja

..Volim da vozim po vetru.

Vraća me u detinjstvo i bespuće ravnice.
Imali smo fiću, belog. Večito vikendima odlazili na selo, putem koji je trajao večnost tamo i večnost nazad. Fića nije, kao današnji automobili, imao fabrički radio tako da je jedina muzika bio vetar. Duvao je veselo kroz sve moguće rupice.

Započinjao je sitnim zviždukom kroz tapacirung vrata, zatim šištanjem pored ručice menjača dok bi najlepši zvuk dolazio kroz suvozačevo leptir staklo. Nekako veselo i sa više vrsta tonova. U isto vreme zvižduk i uzdah. Stakla na vratima su sama povremeno padala kad bi naišli na rupu. Tad bi nas uljuljkane od toplote izduvnih gasova i umilnog zviždanja trzao pravi orkan od koga bi na trenutak svi gubili dah. Fića bi se samo malo zaneo i nastavio da jedri putevima bespuća, a mi raščupani vraćali dah u pluća. Dešavalo se da pri baš jakom vetru naglo se otvori hauba. Tada bi otac pokazivao svu veštinu vožnje na slepo. A zatim i bogatstvo srpskog jezika dok je pokušavao da vrati haubu u prvobitni položaj.
Da da, bilo je nekad interesantno voziti se ... a sad, upališ radio ubaciš u petu i eto već na cilju.
Nema više one magije, nema one ne izvesnosti, nema više ni onog vetra...

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me