Nedelja, Januar 18, 2009
Letnji vetar...
ŠŠŠŠ Zvuk vetra u granama topole. To divno šuštanje. Taj relaksirajući zvuk... Moja mantra, moj zen...
Ležim u jarku na leđima i gledam u sunčano nebo. Tek po koji zrak se pomalja kroz gustu krošnju topoli. Burazer nešto palamudi ali ga ne čujem. Šššš... šušti lagani letnji povetarac provlačeći se kroz lišće. Kao kad ušuškuješ dete koje plače... šššš pevušši on...
"šššŠta misliš ko je jači Zagor ili Blek" iznenada viknu burazer u uvo
"ma zajebi me tog retoričkog pitanja, naravno da je Zagor samo što blek ima jaču ekipu... i ne moj da mi se dereš na uvo nisam gluv..." ljutito ću ja "ma znam da nisi ali se praviš toša.. pola sata ti pričam a ti nišššš...."
Najviše sam vremena provodio tih toplih dana u tom položaju, obojica smo čekali da neko naiđe i da isprobamo nove puške na kukuruz koje smo jutros napravili. Ovog puta smo stavili po dve gumice i sad im je domet drastično povećan. Dobro nisu izgledale baš kao puške više su bile daske sa štipaljkom i gumicama ali za nas su bile više nego odlične. Bakin kuća je bila na lakat tako da smo sa ovog mesta imali pregled na samu raskrsnicu ništa nije moglo da nam promakne. Nismo smeli više da gađamo guske i ostale komšijske živuljke od kad smo prošle jeseni naboli kokošku strelom koja je preletela metu. Jebiga, loša procena, malo jače sam zategao. To nije razlog da komšinica Verica udari u kuknjavu a ćale posle udari u .. u nas. Sve u svemu okrenuli smo se traktorima i kolima, oni manje kukaju a i teže se promašuju. Jendek prema putu je bio visok ali prema kući ne toliko tako da smo u njemu bili kao u rovu. Preko njega se prelazilo ćuprijom koja je bila izidana od cigala. sećam se da sam jednom davno ko klinac probao da se provučem kroz nju i ostao zaglavljen na pola, jedva me deda nekako izvukao. Trava u jendeku nikad bila je košena isključivo od strane gusaka i bila je savršeno meka. Kuća je prednjim delom bila okrenuta u sporednu ulicu a zadnjim na glavnu. Zabat na prednjoj strani kuće često nas je privlačio da probamo da se uspnemo. Cigle su taman toliko virile da misliš da možeš da gurneš prste i uspneš se ali nisi mogao. Oko kuće bilo je 6 topoli i to u G formaciji tako raspoređeni da su pratile raskrsnicu i zahvatale sam lakat kuće. 3 sa prednje strane kuće i 3 izakuće. Klupa koja je bila na sam lakat bila je jednim svojim krajem oslonjena na jednu od topola. Bila je postavljena kao osmatračnica, sa nje se pružao savršen pogled na celu ulicu. Uveče je to vrvelo od komšija, svi su uveče izlazili na rogalj na čaprac divan da se vidi ko je šta u toku dana uradio i ko je koje goste dočekao. Pošto je put pored kuće vodio na željezničku stanicu, niko nije mogao da prođe pokraj kuće a da ga ne vidimo tako da smo bili izvor vitalnih informacija za ceo kraj. Za nas decu klupa svečeri predstavljala je idealno mesto za igranje žmurki, ali to je već druga priča...
Toplina tih dana često mi se vraća u sećanje pogotovo to ležanje i ta bezbriga... i šutanje topolinog lišća na toplom letnjem povetarcu, ššššš.... oslušššnite....
Mmmmmm to je već druga priča..... doćemo i do toga....
Prošššššetala sam obalom pored ššššššumnog mora gde talasi ššššššume preko oblutaka...
Oslušnuh, i više mi se dopada taj zvuk od zvukova sive, mutne zime...