Nedelja, Januar 28, 2018
Luckasti dan
Šetajući danas sa mamom i tatom,
sretoh zeca sa roze kravatom.
Ušiju dugih nad žutom kapom,
on učtivo pozdravi mašući štapom.
Kako ste dragi upita mazno,
dok mama i tata gledaše prazno.
Ja mu uz osmeh odgovorih smelo,
nabravši upitno pomalo čelo.
Hvala na pitanju, gospoče drago
veselo rekoh uz klanjanje blago.
A kako ste vi, veseli stvore,
kako ste danas bolje il gore?
Kako se uzme, uzvrati on.
Mašući štapom ko surlom slon.
Imo sam momenat ili možda dva,
kada potpuno ne bih pri sebi baš ja.
Tad je drugi u meni životni stvor,
na mesto mene prducko ko tvor.
Stajao levo na ono mesto,
jedući ne-kupus ko vruće testo.
Tu se ja zbunih zgranuta sva,
jer gledah sad zeca ne jednog već dva.
Na momenat stajaše skupa ko dva,
A onda taj drugi proguta ga.
Sa osmehom tad namignu on,
pa diže nogu i pokaza đon.
I dok se u čudu nalazih ja,
on brzo ko vetar nestade, da.
Za njim trag sunca i osmeh osta,
i duga nad nama ko senka od mosta.
A vetar nas lagani dodirnu sve,
i ponovo beše ko nekad pre.
Mama i tata u sebe zagledani,
o veseloj temi zapričani.
I nastaviše tačno gde behu pre,
ko da ne beše čudno to sve.