Nedelja, Decembar 06, 2020
Čuda postoje
Mislio smo da čuda ne postoje, ali od tog dana verujem u sve.
Sve je počelo toplog popodneva. Kao i svaki put kad bi se šetali do centra grada, jedna od stanica bio bi naš „Most na suvom“. Ja bih tu uvek napravio pauzu i sa setom pričao svojoj deci o nekim lepšim i sretnijim vremenima koje je ovaj most video.
Mislim da stvarno nije zaslužio ovo što mu se sad dešava i nikad ne propuštam da to i napomenem. Toga dana sam izgleda bio posebno nadahnut, jer je moja najmanja ćerka u jednom momentu rekla „Tata, hajde da obradujemo most“.
Ideja je bila da mu napravimo reku. Doneli smo od kuće njen mali bazen. Naduvali ga i stavili tačno ispod mosta, a onda kanticam polako napunili bazen do vrha. I voala... umesto u prašini most se ponovo ogledao u vodi. Bilo je lepo videti vodu ispod mosta. Divili smo se prizoru. Toliko je bilo lepo da smo rešili da poklonimo bazen mostu, ostavićemo ga pa šta bude.
Sutra je sve počelo.
Kao najbolji drugovi mostova, prvo su došle ptice. Patke. Jednostavno su se dogegale. Prešle su iz svog jezera pravo u naše, i veselo zakvakale. Onda su stigli golubovi, pa vrapci i graja je bivala sve veća. Za tom grajom došla su deca, onda odrasli a malo zatim i novinari. I kad smo mislili da smo videli sve, došli su ONI.
MOSTOVI...
Bilo je to sasvim normalno julsko jutro, dva dana nakon postavljanja bazena. Veče pre toga dan se završio sasvim obično a onda ujutro PUF... bili su tu. Niko nije video ni odakle, ni kako su došli jednostavno bili su tu.
Prvo su premostili sva mesta na suvim delovima toka reke, onda i preko svih nazovi jezera a kad nije bilo više mesta, nastavili su da premošćaju i reku. Ceo širi centar bio je premošten. Grad je bio bogatiji za 42 i po mosta.
Onaj i po, bila je mala Ćuprija, koju kao da veliki nisu pustili na reku pa se iz protesta pružila nasred obližnjeg igralište. Premostila je klackalicu. I moram priznati lepo je izgledala. Bilo je tu raznih mostova, velikih lučnih željezničkih, novih belih modernih... Pa čak i par velikih drvenih, još uvek vrlo vitalnih i čvrstih. Svi su ponosno stajali i kao da su davali podršku našem malo pešakom mostu, hrabrili ga. Kao velika braća štiteći ga od svih. Kao da su hteli da kažu od sad on je pod našom zaštitom, pazite šta radite...
Mostovi su ponosno stajali, ptice su veselo letele a deca uz ciku pretrčavale sa mosta na most. Festival mostova a u cetru svega naš „Most na suvom“, tj „Most nad bazenom“. Bio je lepši nego ikad.
Stubovi su mu ponosno štrčali na obe strane a sajle su bile popunjenje raznim pticama do poslednjeg mesta. Kao šareni lampioni, ređalu se jedna do druge razne vrste ptica. I njihale se u ritmu letnjeg povetarca... kao uz muziku.
Naš bazen je bio non stop zauzet, na smenu menjale su se patkice i jedan par labudova.
Kakvu je samo reakciju izazvao jedan mali bazen... Šta bi tek bilo kad bi vratili reku?
I sad dok gledam sve ove veselje, shvatam da Mostovi stvarno spajaju ljude. A time što oduzimamo reku mostovima, ne oduzimamo život samo mostovima, već oduzimamo život i ljudima.
Ako želimo da preMOSTimo probleme, pravimo reke... a mostovi će sami doći
Putniče kroz galaksiju, uvek si umeo da lepo napišeš, ma o čemu pisao... da, mostovi spajaju ljude