Zima na selu..part1
Zima je bila hladna i puna snega. Padao je kao lud, što bi rekli. Noć i dan veje, pahuljama velikim kao perje. Toliko je napadao da se više ne vidi gde je jendek, a gde drum. Takve stvari mogu da se vide jedino na selu. Još kada ih gledaš iz tople sobe. Ih. Baka je umela da još ranom zorom ustane i nalozi peć. Tako da kad se probudimo, u sobi bude toplo kao da je leto. Prosto ti milina što je zima. A miris, taj miris vatre i dan danas osećam u nosu. I danas kada otvorim prozor zimi i osetim taj miris peći, vratim se mislima u prošlost. Neki će pomisliti da baš nisam najpametniji kad u tom mirisu mogu da uživam, ali ne znaju oni šta je to. Nažalost. Nema više onih zima, niti onog snega. Beo, leba mu, beo ko kad opereš veš „Ariel-om“. Šalim se, ali bio je stvarno čist. Obožavao sam da se ujutro umivam njime, da ga prislonim na toplo lice, dok se sav ne otopi. Pa onda ne možeš da dočekaš da se završi doručak, da bi mogao da izađeš napolje na sneg. Jedeš, a sve gledaš kako se drugi već sanjkaju. Pa onda trke po drumu, pa grudvanje, pa građenje tvrđava od snega. Pa jedni napadaju a drugi se brane. Pa sneško belić i jezuške u snegu. Pa klizanje po zaleđenom kanalu. Pa tanak led. Pa mokre rukavice i crven nos. Pa skijanje niz kanal. Pa praćenje tragova i pogađanje čiji su. Ker, mačka ili deda Sreda. Pa mokre cipele, pa noge na peći a cipele u rerni dok se ne osuše, a kad se osuše opet Jovo nanovo. E, al su to bile zime.....