Zima na selu..part2
Svakog jutra znalo se šta je čiji zadatak, deda bi išao po leba kod pekara a baba po mleko i sir kod komšinice iza`kuće. Tako, da kad deca ustanu, fruštuk bude spreman. A ispred kuće staza je uvek morala da bude počišćena. O tome nije bilo priče. Sneg nikad nije smeo biti veći od par santimetara. Bez obzira na vejavicu ili na komšiluk, mi smo naš deo flastera uvek držali raščišćenim. To je tako moralo da bude i amin. Baka je stazu redovno posipala pepelom iz peći kako se ljudi ne bi tociljali. Nas je decu to uvek ljutilo, jer nisu mogle ni sanke da se tuda vuku. Deda je redovno gunđao zbog čišćenja u zoru, ali posao se morao obaviti. Sećam se njegovog starog željezničarskog kaputa prekrivenog snegom kao da je deda mraz. I njegove šubare od ovčije kože, redovno nakrivljene na jednu stranu. Pa kad mu je prekriju pahulje, kao da mu je sneško belić seo na glavu. Velikom lopatom predano je pisao duboke zareze na zavejanoj stazi. Svaki put kad bi zarezao sneg čuo bi se rezak zvuk lopate o ciglju, pošto je staza bila napravljena od vlikih ciglji starog formata. Taj zvuk često nas je budio ali toplina sobe nas je držala jače od svake stege. Kad smo vec kod topline sobe, baba je svakog jutra pre loženja čistila stari smederevac do usijanja. Gornja ploča je bila glatka i sjajna, ali je ona ipak svako jutro ribala novinom. ložila ga je do besomučnosti, toliko je u sobi bilo toplo da se komotno moglo sedeti u kratke rukave, a čizme kada mokre staviš u rernu osuše se za čas...
P.S.
Ovim putem hteo bi da se izvinim svim slušaocima na moje loše vaspitanje tj. na ne odgovaranje na komentare. Obećavam da ću od danaske sve to popravim. Leba mi, belog!!!