Trt mrt smrt

Bio je vreo dan. Avgust. Nigde nikog na ulici. Samo ja i jedan beli oblačak. Samo meni to može da se desi, da u nedelju u podne ostanem bez hleba.... Pred ručak. Naravno ja kao najmlađi imam tu čast da odšetam do jedine prodavnice u kraju koja radi i obavim svetu dužnost. Naravno do nje ima dobrih 15min hoda i to po suncu. Patike mi se lepe prosto za asfalt. Kako taj oblačak bar malo ne zakloni sunce nego sve nešto okolo. Dolazim do raskrsnice i naravno semafor radi. Logično crveno. Pogledam levo desno nigde ni traga ni glasa... ko u američkim western filmovima. Naravno nepada mi napamet da čekam zeleno. Asfalt gori, vidi se kako jara izbija iz puta i pravi onu izmaglicu kao kod fatamorgane. Pognute glave prelazim put, pošto sam naravno zaboravio naočare. Samo što sam kročio jednom nogom spazih krajičkom oko senku kako velikom brzinom prilazi, jebote auto. Trgnuh se nazad misleći zar sam toliko poludeo od vrućine da sad i nečujem. Zateturah se od siline skoka i samo što nisam pao, pogledam na raskrsnicu.... ništa. Nigde nikog. Osvrnem se da me neko nije vide slučajno sa prozora da se batrgam pa će posle mesec dana pričati eno ga pijan nedeljom u podne. Ništa sve stoji. Ni daška vetra, ni zvuka ništa samo ja, grad i beli oblačić. Kad smo kod njega, zakleo bi se da je malo pre išao u drugom smeru.... Jebote puko sam od ovog sunca. Počinjem da tripujem kao u X-falus-u još samo da se Skali pojavi sa leđa i da me pogleda onim velikim vlažnim oč... "Izvini..." upita neko s leđa. "Idi u pič.. mate.." uzviknuh trgnuvši se najstrašnije. U skoku se okrenem, kad tamo iza mene stoji riba sva u belom... sa krilima...... JEBOTE KAKAV FLEŠ..... Čoveče stvarno anđeo... Izgleda kao Mila Jovović u belom i to sa krilima... Još ono sunce a ona u belom ...sija stvarno ko anđeo... "Izvini" ponovi ona.. "Milane"... "jel to tvoj konj?". "Mo..molim" jedva promucah. Kakav konj jebote...i kako zna kako se zovem. "šta si rekla"... " i kako znaš kako se zovem" ? "Pa piše ti na majci". Pogledam u dres kad ono na natpisu MILANO fali slovo O. OOOtpalo izgleda. "Ma to keva ssjebala mi dres pranjem, nego kakav konj"? "Pa taj što stoji na crveno" odgovori ona pokazujući očima meni iza leđa. Okrenem se i gle... KONJ. Beli. Stoji i gleda, u mene.... Šta je ovo jebote. "Otkud sad ovaj, pa malo pre ga nije bilo. Molim te pridrži mi ovo torbu moram da ga pipnem da se uverim da je pravi..." okrenem se nazad da joj dam torbu kad tamo .. ništa. Šta je ovo jebote prvo nema nikog, pa onda sleti anđeo, pa sleti konj pa nestane anđe.. gde je konj jebote..... Obrnem se jedno tri put oko svoje ose, nigde nikog ni anđela ni konja.... Stojimo samo semafor, ja i beli oblačak.... Vrnem se kući, slažem kevi da nema leba i odem u sobu da odspavam. Jedno dve nedelje nisam izlazio. I sad se userem u gaće kad prođe beli konj ili beli oblačić....

Da li mi verujete

U nedelju, nakon provedenih dva dana na nekoj žurci u NS, oko 3 sata ujutro naleteo sam na komšiju sa trećeg sprata naslonjenog na banderu na parkingu ispred zgrade. lako obučen sa cigaretom u ustima i flašom piva šerecki me je gledao... "Ooo komšija"... reče on, "jel se to iz kafane vraćaš..?" "jok, iz biblioteke..." odgovorih mu polupripito..."a vidim i ti čitaš... jel to Tolstojevski?"... upitah ga "a ne" brecnu se on.. " ja sam prozapadni čovek, isključivo CARLSBukovski... nego kako je bilo u lovu...m, imali što?" upita on... "pa na kukuruz još tako tako al na glistu ni da pipne..." promumlah ; "pa jesili bar ti pipno, mislim ne glistu nego ribicu.." osmehnu se on.. Pošto videh da će ova beseda da potraje osmehnuh mu se potvrdno i zamakoh za ćošak uz objašnjenje da idem i ja po pivo. Na svu sreću on osta zakovan za banderu. Sutra ujutra oko 13h, keva me probudi za ručak. Naravno burazer je već bio za stolom. I dok sam se borio sa supom ispričah mu jutrošnji događaj i susret sa komšom. U silnoj želji da što bolje prikrijem mamurluk, tek nakon 10min sam primetio da su njih dvoje prestali da jedu i u čudu me gledaju. Pomislih, šta je sad? Da mi ne viri rezanac iz nosa. Keva bleda u licu nešto je mucala, a burazer me sa nevericom upita... "šta pričaš čoveče, pa njega je u petak na noć neka budala zakucala kecom za banderu...." Da li mi verujete....?

Glas razuma

Ko visoko leti , umire od retkog vazduha.....

Zima na ...

ONA... Smeđe lokne, na paž frizura. smeđe oči. Nos malo manji od mog. pege po licu i ožiljak iznad leve obrve.... a da i godinu starija od mene (trinaest). Bila je iz subotice i nosila je žute pufnaste čizme koje niko nikad nije video. Imala je malo veću plavu skijašku jakne njene starije sestre i elenovu skijašku kapu. Sve u svemu ništa posebno... ali za mene... ni snežni dani ni hladan vetar ni mokre cipele nisu mogle da spreče izlazak osmeha na mom licu kada je ona tu. Tada sam pravio natvrđe grudve i bacao ih najdalje od svih. Moga sam da prebacim čak tri bandere... bez straha sam gazio nanose po jendecima i skakao po sredine kanala kad to niko nije smeo ni da pomisli... samo da bi ona gledala u mene i rukama mi nežno raščupavala kosu. Pojavila se te zime iznenada. niko nije znao ni da postoji, nikad ranije nije dolazila na selo. Deda Lesa, njen deda, prodavao je leti najbolje lubenice u selu. Često sam išao kod njega ali je nikada nije pominjao. Navodno, kako sam kasnije čuo, njena majka se bila posvađala sa dedom i dugo nisu pričali... No tog zimskog raspusta se nešto promenulo i...eto nje. Umela je da kliza i išla je vec pet puta na skijanje. Išla je na časove baleta i želela je kad poraste da postane... safari lovac. Neverovatno zar ne. Ko se ne bi zaljubio u nju, devojka iz snova. Umela je da čita tragove u snegu (ili je dobro izmišljala) i da se nečujno prikrada. Zbog toga smo je prozvali, SENKA. Vidiš je a ne čuješ. Ona je bila naša Senka, a ja ... njena.

Zima na selu ...part 4

Baka 

Moja baka bila je velika žena. Ne rastom, već srcem. Bila je žena za primer. Žena koja nikad nije rekla da nešto ne može. Mnogi bi odavno odustali da su prolazili samo kroz deo onog što je ona prošla. Verovatno je neko od vas i ima tako nekog, ko ne, neće shvatiti šta pričam. Rođena u nekom lošem vremenu. Udata za čoveka koga je prvi put videla na poselu oko vatre par dana pre svadbe. Za čoveka kojeg je poštovala čitavog života više nego što ga je volela. Uvek je govorila da na ljubav se u to vreme nije toliko gledalo, bitno je da je on bio dobar čovek, a ljubav je već došla sama. Od rođenja sirota ali radna, osuđena da uvek iznova počinje sve. Čeličnih živaca i pogleda čvrstog a opet u duši meka. Poštena, ozbiljna, stroga. Kod nje se uvek znao red, nisi moga bilo šta da radiš ili bilo kako da se ponašaš. Naučila nas je mnogo toga mada je imala jedva koji razred škole. Nas decu je uvek držala na kratkoj uzici i njenu krilaticu ”budi dobar da ne budeš modar” nikada neću zaboraviti. Nije da nas je tukla ali jedan njen ozbiljan pogled bio je kao stotinu tatinih kaiševa.  Nije trpela nestašluke ili psovke, a keženje i prepirka jednostavno nisu prolazili kod nje. Ali jedan njen zagrljaj bio je vredniji nego dvesta maminih. Kad te ona zagrli znao si da stvarno vredi biti dobar. Volela nas je i bila je spremna da sruši ceo svet za nas samo ako smo dobri i slušamo. Hladnoću njenog ponašanja nadoknađivala je toplina njenog srca. Pravu toplinu njenog srca tek sad shvatam otkad imam svoju decu. Tek sad provaljujem šta se krije iza ozbiljnosti i oštrih reči odraslih prema deci. Nikad neću zaboraviti snagu njenog duha, iskrenosti i naravno palačinaka.... (Dalje)

Zima na selu .. part3

Pa pošto sam već zadobiopažnju upoznaću Vas sa glavnim likovima pre nego što dublje zađemo u priču. Deda Moj deda je bio veso čovek. Ne u smislu da je pevao, mislim voleo je on pesmu, ali nije bio od tih ljudi. Bio je jednostavno veseo. Sretan valjda što je živ, što je tu, što ima nas. Oči su mu bile tople i meke. Nasmejane i uvek pune sunca za sve. Često pune suza, ali ne zbog tuge. On je uvek plakao kad je sretan. Bio je čovek ogromnog srca. Srca za sve. Koliko puta je dao i poslednje parče hleba mnogobrojnoj musavoj komšijskoj deci. Baba je onda vikala na njega, ali on bi samo rekao „pa bila su gladna“. Voleo je decu više nego sebe. Nikad nas nije grdio. Najveća psovka mu je bila „o sto ti tvoj“. I to kad bi izrekao, znači da ga je nešto stvarno uznemirilo. Ali to je bilo jako retko. Bio je šuster, i to dobar kažu. Samo je bio problem što nikad nije znao da naplati svoj rad. Pa para nikad nije bilo koliko je radio. Ali bilo ga je potaman. Švaba ga je odveo u Nemačku da radi za vreme rata. Pešaka tamo, pešaka nazad. Prešao evropu, ono što se kaze, uzduž i popreko. Video mnogo ali radio još više. I sve što mu je nakraju ostalo od toga bile su promrzline na nogama, nasmejano lice i oči pune suza...

Zima na selu..part2

Svakog jutra znalo se šta je čiji zadatak, deda bi išao po leba kod pekara a baba po mleko i sir kod komšinice iza`kuće. Tako, da kad deca ustanu, fruštuk bude spreman. A ispred kuće staza je uvek morala da bude počišćena. O tome nije bilo priče. Sneg nikad nije smeo biti veći od par santimetara. Bez obzira na vejavicu ili na komšiluk, mi smo naš deo flastera uvek držali raščišćenim. To je tako moralo da bude i amin. Baka je stazu redovno posipala pepelom iz peći kako se ljudi ne bi tociljali. Nas je decu to uvek ljutilo, jer nisu mogle ni sanke da se tuda vuku. Deda je redovno gunđao zbog čišćenja u zoru, ali posao se morao obaviti. Sećam se njegovog starog željezničarskog kaputa prekrivenog snegom kao da je deda mraz. I njegove šubare od ovčije kože, redovno nakrivljene na jednu stranu. Pa kad mu je prekriju pahulje, kao da mu je sneško belić seo na glavu. Velikom lopatom predano je pisao duboke zareze na zavejanoj stazi. Svaki put kad bi zarezao sneg čuo bi se rezak zvuk lopate o ciglju, pošto je staza bila napravljena od vlikih ciglji starog formata. Taj zvuk često nas je budio ali toplina sobe nas je držala jače od svake stege. Kad smo vec kod topline sobe, baba je svakog jutra pre loženja čistila stari smederevac do usijanja. Gornja ploča je bila glatka i sjajna, ali je ona ipak svako jutro ribala novinom. ložila ga je do besomučnosti, toliko je u sobi bilo toplo da se komotno moglo sedeti u kratke rukave, a čizme kada mokre staviš u rernu osuše se za čas...

P.S.

Ovim putem hteo bi da se izvinim svim slušaocima na moje loše vaspitanje tj. na ne odgovaranje na komentare. Obećavam da ću od danaske sve to popravim. Leba mi, belog!!!

Zima na selu..part1

Zima je bila hladna i puna snega. Padao je kao lud, što bi rekli. Noć i dan veje, pahuljama velikim kao perje. Toliko je napadao da se više ne vidi gde je jendek, a gde drum. Takve stvari mogu da se vide jedino na selu. Još kada ih gledaš iz tople sobe. Ih. Baka je umela da još ranom zorom ustane i nalozi peć. Tako da kad se probudimo, u sobi bude toplo kao da je leto. Prosto ti milina što je zima. A miris, taj miris vatre i dan danas osećam u nosu. I danas kada otvorim prozor zimi i osetim taj miris peći, vratim se mislima u prošlost. Neki će pomisliti da baš nisam najpametniji kad u tom mirisu mogu da uživam, ali ne znaju oni šta je to. Nažalost. Nema više onih zima, niti onog snega. Beo, leba mu, beo ko kad opereš veš „Ariel-om“. Šalim se, ali bio je stvarno čist. Obožavao sam da se ujutro umivam njime, da ga prislonim na toplo lice, dok se sav ne otopi. Pa onda ne možeš da dočekaš da se završi doručak, da bi mogao da izađeš napolje na sneg. Jedeš, a sve gledaš kako se drugi već sanjkaju. Pa onda trke po drumu, pa grudvanje, pa građenje tvrđava od snega. Pa jedni napadaju a drugi se brane. Pa sneško belić i jezuške u snegu. Pa klizanje po zaleđenom kanalu. Pa tanak led. Pa mokre rukavice i crven nos. Pa skijanje niz kanal. Pa praćenje tragova i pogađanje čiji su. Ker, mačka ili deda Sreda. Pa mokre cipele, pa noge na peći a cipele u rerni dok se ne osuše, a kad se osuše opet Jovo nanovo. E, al su to bile zime.....

Vikend pitanje

Šta mislite ko se više raduje raspustu odrasli ili deca.....

Deca se raduju zato što idu kod babe i dede na selo, pa će konačno moći da rade šta god hoće, gde god hoće, kad god hoće i koliko god hoće....

A roditelji....pa raduju se zato što deca idu kod babe i dede na selo, pa će oni konačno moći da rade šta god hoće, gde god hoće, kad god hoće i koliko god hoće....

 trač ili istina....kažite vi meni....

 

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

 

Ukoliko ne mozete da procitate slobodno zivite u ubedjenju da ste propustili mnogo tog, jer ovde se nalazi tajna zivota, smrti i vasione u opste....

 

 

«Prethodni   1 2 3 4