Zima na selu ...part 4
Baka
Moja baka bila je velika žena. Ne rastom, već srcem. Bila je žena za primer. Žena koja nikad nije rekla da nešto ne može. Mnogi bi odavno odustali da su prolazili samo kroz deo onog što je ona prošla. Verovatno je neko od vas i ima tako nekog, ko ne, neće shvatiti šta pričam. Rođena u nekom lošem vremenu. Udata za čoveka koga je prvi put videla na poselu oko vatre par dana pre svadbe. Za čoveka kojeg je poštovala čitavog života više nego što ga je volela. Uvek je govorila da na ljubav se u to vreme nije toliko gledalo, bitno je da je on bio dobar čovek, a ljubav je već došla sama. Od rođenja sirota ali radna, osuđena da uvek iznova počinje sve. Čeličnih živaca i pogleda čvrstog a opet u duši meka. Poštena, ozbiljna, stroga. Kod nje se uvek znao red, nisi moga bilo šta da radiš ili bilo kako da se ponašaš. Naučila nas je mnogo toga mada je imala jedva koji razred škole. Nas decu je uvek držala na kratkoj uzici i njenu krilaticu ”budi dobar da ne budeš modar” nikada neću zaboraviti. Nije da nas je tukla ali jedan njen ozbiljan pogled bio je kao stotinu tatinih kaiševa. Nije trpela nestašluke ili psovke, a keženje i prepirka jednostavno nisu prolazili kod nje. Ali jedan njen zagrljaj bio je vredniji nego dvesta maminih. Kad te ona zagrli znao si da stvarno vredi biti dobar. Volela nas je i bila je spremna da sruši ceo svet za nas samo ako smo dobri i slušamo. Hladnoću njenog ponašanja nadoknađivala je toplina njenog srca. Pravu toplinu njenog srca tek sad shvatam otkad imam svoju decu. Tek sad provaljujem šta se krije iza ozbiljnosti i oštrih reči odraslih prema deci. Nikad neću zaboraviti snagu njenog duha, iskrenosti i naravno palačinaka.... (Dalje)