Duh
Danas sam posle ko zna koliko vremena bio na bašti pokojnog ćaleta... otišao sam tamo sa kevom i ćerkicama. Keva brala paradajz ja čupko malo grožđa (ono što nije svenulo) a klinke trčkale okolo i jele grožđe direkt sa čokota. Nisu znale gde prvo da pogledaju.. pa sad nije sve zrelo nešto je slatko nešto kisi nešto je svenulo ali za nih je to pravi doživljaj. Mlađa Mima (16meseci) je oduševljeno brala redom bobice i trpala usta i kao nikad do sada jela. Sok joj curio niz bradu farbao majčicu ali videvši je u to zanosu ...ma izeš i majcu opraće se već. Mislim da sam u nekom tom trenutku imao osećaj da je on tu i da ih gleda. Da se u sebi smeje i da su mu oči pune suza (kao i meni sad). Ispunio mu se životni san.. da neko uživa u plodovima njegovog rada i to baš one ..njegove princeze. Mislim da ga je i Mima osetila jer kada smo ulazili u auto da krenemo nasmejano se okrenula ka vikendici i počela da maše... Upitah je "mašeš dedi..." a ona kao da me razumela okrenu se i smeškom mi potvrdi... Stvarno mi nedostaje....
Glas razuma
Ko visoko leti , umire od retkog vazduha.....
Zima na ...
ONA... Smeđe lokne, na paž frizura. smeđe oči. Nos malo manji od mog. pege po licu i ožiljak iznad leve obrve.... a da i godinu starija od mene (trinaest). Bila je iz subotice i nosila je žute pufnaste čizme koje niko nikad nije video. Imala je malo veću plavu skijašku jakne njene starije sestre i elenovu skijašku kapu. Sve u svemu ništa posebno... ali za mene... ni snežni dani ni hladan vetar ni mokre cipele nisu mogle da spreče izlazak osmeha na mom licu kada je ona tu. Tada sam pravio natvrđe grudve i bacao ih najdalje od svih. Moga sam da prebacim čak tri bandere... bez straha sam gazio nanose po jendecima i skakao po sredine kanala kad to niko nije smeo ni da pomisli... samo da bi ona gledala u mene i rukama mi nežno raščupavala kosu. Pojavila se te zime iznenada. niko nije znao ni da postoji, nikad ranije nije dolazila na selo. Deda Lesa, njen deda, prodavao je leti najbolje lubenice u selu. Često sam išao kod njega ali je nikada nije pominjao. Navodno, kako sam kasnije čuo, njena majka se bila posvađala sa dedom i dugo nisu pričali... No tog zimskog raspusta se nešto promenulo i...eto nje. Umela je da kliza i išla je vec pet puta na skijanje. Išla je na časove baleta i želela je kad poraste da postane... safari lovac. Neverovatno zar ne. Ko se ne bi zaljubio u nju, devojka iz snova. Umela je da čita tragove u snegu (ili je dobro izmišljala) i da se nečujno prikrada. Zbog toga smo je prozvali, SENKA. Vidiš je a ne čuješ. Ona je bila naša Senka, a ja ... njena.
Olimpijada
Sigurno vas je većina otpratila otvaranje olimpijade. Interesantne nošnje se pojavile .... Šta je sa našom.... Zašto Jasna nije bila u njoj.... Jel nemaju opanke broj 52 za košarkaše ili jelek pritiska Anu oko struka... Ili se možda nisu mogli dogovoriti stilisti da li kajla ide uz šajkaču ili da li jelek može da se nosi i bez košulje....
Zima na selu ...part 4
Baka
Moja baka bila je velika žena. Ne rastom, već srcem. Bila je žena za primer. Žena koja nikad nije rekla da nešto ne može. Mnogi bi odavno odustali da su prolazili samo kroz deo onog što je ona prošla. Verovatno je neko od vas i ima tako nekog, ko ne, neće shvatiti šta pričam. Rođena u nekom lošem vremenu. Udata za čoveka koga je prvi put videla na poselu oko vatre par dana pre svadbe. Za čoveka kojeg je poštovala čitavog života više nego što ga je volela. Uvek je govorila da na ljubav se u to vreme nije toliko gledalo, bitno je da je on bio dobar čovek, a ljubav je već došla sama. Od rođenja sirota ali radna, osuđena da uvek iznova počinje sve. Čeličnih živaca i pogleda čvrstog a opet u duši meka. Poštena, ozbiljna, stroga. Kod nje se uvek znao red, nisi moga bilo šta da radiš ili bilo kako da se ponašaš. Naučila nas je mnogo toga mada je imala jedva koji razred škole. Nas decu je uvek držala na kratkoj uzici i njenu krilaticu ”budi dobar da ne budeš modar” nikada neću zaboraviti. Nije da nas je tukla ali jedan njen ozbiljan pogled bio je kao stotinu tatinih kaiševa. Nije trpela nestašluke ili psovke, a keženje i prepirka jednostavno nisu prolazili kod nje. Ali jedan njen zagrljaj bio je vredniji nego dvesta maminih. Kad te ona zagrli znao si da stvarno vredi biti dobar. Volela nas je i bila je spremna da sruši ceo svet za nas samo ako smo dobri i slušamo. Hladnoću njenog ponašanja nadoknađivala je toplina njenog srca. Pravu toplinu njenog srca tek sad shvatam otkad imam svoju decu. Tek sad provaljujem šta se krije iza ozbiljnosti i oštrih reči odraslih prema deci. Nikad neću zaboraviti snagu njenog duha, iskrenosti i naravno palačinaka.... (Dalje)
Zima na selu .. part3
Pa pošto sam već zadobiopažnju upoznaću Vas sa glavnim likovima pre nego što dublje zađemo u priču. Deda Moj deda je bio veso čovek. Ne u smislu da je pevao, mislim voleo je on pesmu, ali nije bio od tih ljudi. Bio je jednostavno veseo. Sretan valjda što je živ, što je tu, što ima nas. Oči su mu bile tople i meke. Nasmejane i uvek pune sunca za sve. Često pune suza, ali ne zbog tuge. On je uvek plakao kad je sretan. Bio je čovek ogromnog srca. Srca za sve. Koliko puta je dao i poslednje parče hleba mnogobrojnoj musavoj komšijskoj deci. Baba je onda vikala na njega, ali on bi samo rekao „pa bila su gladna“. Voleo je decu više nego sebe. Nikad nas nije grdio. Najveća psovka mu je bila „o sto ti tvoj“. I to kad bi izrekao, znači da ga je nešto stvarno uznemirilo. Ali to je bilo jako retko. Bio je šuster, i to dobar kažu. Samo je bio problem što nikad nije znao da naplati svoj rad. Pa para nikad nije bilo koliko je radio. Ali bilo ga je potaman. Švaba ga je odveo u Nemačku da radi za vreme rata. Pešaka tamo, pešaka nazad. Prešao evropu, ono što se kaze, uzduž i popreko. Video mnogo ali radio još više. I sve što mu je nakraju ostalo od toga bile su promrzline na nogama, nasmejano lice i oči pune suza...